Zavisnost od ljubavi – najlepša stopljenost ili potencijlna opasnost?
Moguće je idealizovati, biti u strastvenoj vezi i zaljubljenosti, a da ta veza ipak nije zdrava. Kada veza nije bazirana na zdravoj ljubavi, razumevanju i međusobnom poštovanju, ona i prerasta u bolnu, i razarajuću. Pojedinci tada veze prekidaju, pa dugo pate, sebe čine depresivnima. Uglavnom sebe okrivljuju ili satanizuju partnera ili, na smenu, i jedno i drugo. Međutim, neki ljudi iz nezdravih veza ulaze u brakove i žive zajedno, međusobno se mučeći, do kraja života.
Zavisnost od ljubavi i zavisnici od ljubavi
Postoje ljudi koji su zavisni od ljubavi. Oni očajnički traže ljubav, neku osobu koja bi uvek bila pored njih, upotpunila ih. Kako im je to osnovna životna preokupacija, oni se neprestano nadaju da će naći ljubav, ili kada je imaju, strahuju da je ne izgube. U dubinskoj psihologiji, sposobnost za emotivnu stabilnost zovemo konstantnošću objekta. Konstantnost objekta je sposobnost koja bi mogla nositi nadimak stabilizator psihe. Kad kažemo da osoba ima razvijenu konstantnost objekta to, zapravo, znači da je njena veza s voljenom osobom stabilizovana i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba.Jednostavnije rečeno, možemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe i želje, i možemo ga „imati u sebi“. Tada nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti. Nasuprot tome, osobe s problemima u konstantnosti objekta će očajničku potrebu za nekim smatrati merilom prave ljubavi (“ne mogu da živim bez tebe”, “umro bih bez tebe”… ). Zavisnost nas „tera“ da radimo mnoge destruktivne ili autodestruktivne stvari. Čest je razlog za činjenje neverstva ( ili da predupredimo bol oko mogućeg ostavljanja ili zato što, zapravo, i mrzimo partnera od kojeg smo zavisni… najčešće i jedno i drugo. Zavisnost, zatim, je čest izvor želje za kontrolom partnera. Na taj način osoba i sebe kontroliše, mada to često ne doživljava svesno. Kontrola se manifestuje na razne načine (posesivnost, proveravanje, špijuniranje, „zabrane“ partneru da radi, govori bilo šta povodom čega osoba može osetiti pretnju vezi). Međutim, zavisne veze se teško napuštaju. Možda zvuči paradoksalno, ali često je lakše prihvatiti gubitak odnosa koji je bio dobar, nego se oporaviti od nekog nezadovoljavajućeg.
Zavisnost od ljubavi – nastanak i razvoj problema
Ako o zavisnosti govorimo kao o nedovoljno razvijenoj sposobnosti za obradu emocija, koju nazivamo konstantnošću objekta, onda se predispozicija za buduću zavisnost stvara veoma rano, oko (ili pre) treće godine života. Za uspostavljanje naše buduće emotivne stabilnosti je jako bitan rani dnos s majkom i njegov kvalitet, fizička i psihološka dostupnost majke i njena „konstantnost“ u našim životima. Ukoliko su ovi kriterijumi zadovoljeni, dete od oko tri godine stiče sposobnost za posedovanje unutrašnje predstave majke, sposobnost da je „ima u sebi“. Ono tada postaje sposobno da se na neko vreme odvoji od majke, budući da odvajanje više nije napuštanje, nije doživljeno katastrofalno, jer majka „živi“ u detetu kroz te unutrašnje slike – predstave nje. Vežbajući kratka (pa sve duža) odvajanja od majke, koju je dete pounutrilo, ono vežba svoju emotivnu stabilnost, nezavisnost. Ne oseća se samo, nemoćno, napušteno, jer ima „dovoljno dobrog“ drugog u sebi i, na taj način, se oprema za buduću stabilnost, sposobnost da toleriše samoću i sposobnost da mu bude zabavno i kada je samo. Međutim, ova sposobnost nije nešto što se razvije i onda zauvek ima. Ona je u raznim životnim fazama „na testu“ i posmatramo je kao proces, koji se jednom uspostavlja, a zatim do kraja života održava. Ipak, ako je emotivna stabilnost u ranim danima dobro uspostavljena, kasniji potencijalni krizni periodi je mogu uzdrmati, ali će se osoba mnogo brže i lakše „pribrati“ (sama ili uz pomoć prijatelja ili stručnjaka), nego što će to biti slučaj sa osobom koja inicijalno nije razvila ovu bazičnu sposobnost za obradu emocija. Osobe s velikim manjkavostima u „konstantnosti objekta“, pokazuju zavisnost, lepljivost, tendenciju ka kontroli drugih… ali su istovremeno i „kratkog daha“… Budući da nemaju pounutrene predstave objekata (voljenih osoba,aktivnosti, ciljeva), za njih važi pravilo daleko od očiju, daleko od srca. Pošto pričamo o partnerskoj zavisnosti, možemo da zamislimo osobu koja je u strastvenoj vezi (po principu ne mogu da živim bez tebe), i kojoj partner, na primer, odlazi na poslovni put. Kako takva osoba nije sposobna da ga „nosi u sebi“, da održi emotivnu povezanost s njim, moguće je da će joj, po povratku s puta, on izgledati nekako strano… kao da su joj osećanja iščilila… trebaće joj vremena da se ponovo navikne da njega… dakle, njegovo fizičko prisustvo za održanje veze je esencijalno. Ona je zavisna od njegove fizičke prisutnosti, jer jedino tada može zadovoljavati njene želje za odnosom. Budući da ga „nema u sebi“, fizička odsutnost može dovesti do privremenog (ili stalnog) gubljenja osećanja u tako klimavo uspostavljenoj vezi. Zavisnost od ljubavi se često manifestuje na ovakav, ili slične načine.
Ako je majka topla, konstantna, odobrava dečja odvajanja, podržava normalnu razvojnu potrebu za detetovo povremeno prebacivanje interesovanja s majke na ostatak sveta, ne kontroliše ga preterano, ona sama podnosi kraće razdvojenosti i nije povređena povodom detetove narastajuće potrebe za osamostaljivanjem, tu je da pomogne detetu da obradi svoja nova iskustva, da ih razume, da razume svoje emocije… onda je to „dovoljno dobra“ i konstantna majka koja omogućava da dete izrasta u emotivno stabilnu osobu.
Mediji, kultura i zavisnost od ljubavi (pojedinci misle da je zavisnost od ljubavi potkrepljena romantičnim filmovima, knjigama, pesmama?)
Da li romantične priče utiču na našu zavisnost, ili iz nedovoljne emotivne stabilnosti autora takvih dela, nastaju njihovi kreativni izražaji koji ih oslikavaju? Moguće je i, naravno realno, i da umetnici samo prepoznaju ovakve probleme među ljudima (koji i nisu tako retki) i da pišu, ilustruju, pevaju o tome što je svetu blisko i poznato. Na taj način se i autor umetničkog dela povezuje sa svojom publikom. Ipak, osobe koje nisu u dovoljnoj meri razvile sposobnost za emotivnu stabilnost, mogu graditi fantazije podstaknute opisima koje nalaze u umetničkim delima. To na njih može delovati tako da pomisle da je to svakidašnja, uobičajena stvar, da je svima tako, da je ostvarenje potpune idilične stopljenosti s voljenim bićem moguće (što u odraslom dobu svakako nije) i da će „jednoga dana…“ doći vreme u kojem će postojati blažena povezanost s voljenim bićem, potpuno odsustvo bola i patnje i bajkovito razrešenje… „živeli su srećno do kraja života“.
Često pitam klijente koji vole dramatične filmove sa srećnim završetkom, kako bi bilo da se film nije završio… šta bi usledilo? Pitam ih da primene film na lično iskustvo i kažu mi kako bi se osećali „u nastavku“… kada više nema drame i kada je konačno došao taj trenutak od kojeg mogu živeti srećno do kraja života? Oni klijenti koji su zaljubljeni u zaljubljenost, slepu strast i nemaju sposobnost samoregulacije, kao ni unutrašnju povezanost s voljenim bićem, ponekada ne mogu ni da zamisle šta bi usledilo… ponekada kažu da bi im postalo dosadno… ponekada kažu da je filmu s razlogom na tom mestu kraj! Dakle, često i nihovim vezama na tom mestu bude kraj. Naime, dinamika odnosa „jedan juri, drugi beži“ koja se smenjuje, koja je puna iščekivanja, bola, patnje, nadanja i čežnjivosti je ono što osobe ovog tipa, često, i održava u odnosu. Kada takav odnos postane miran, a osoba koja je u njemu nije postigla zadovoljavajući nivo emotivne stabilnosti, taj odnos počinje da guši, „narušava inidividualnost“, dosadan je, zaljubljenost iščili… igrici je kraj. Neke osobe tada potraže novu uzbudljivu vezu (rekli smo da su „kratkog daha“), pa ponavljaju obrazac u nedogled… neke, zavisnije, ostaju u nezadovoljavajućoj vezi, s idejom „ne mogu s tobom, ne mogu bez tebe“…
Zavisnost od ljubavi i partnerski odnosi
Za osobe zavisne od ljubavi važi prethodno pomenuto pravilo – očajnička potreba za partnerom je merilo prave ljubavi.
Primer će ilustrovati ponašanje osoba s problemom nazvanim “zavisnost od ljubavi”: iz straha da će biti ostavljena, devojka je dečku počela da proverava pisma, fejsbuk, sms-ove. Radila je to krišom, znajući da će se naljutiti i plašeći se da će je ostaviti ukoliko bude za to saznao. Kada je, međutim, dečko saznao, ništa od tog straha devojka nije pokazala. Naprotiv, kao odbrambenu reakciju iskoristila je kontranapad, bes, plač i optužbe – da je on neveran, da ne bi tako nešto ni radila kada bi imala poverenja u njega, da ju je „naterao“ da se tako ponaša… što ona nikada ne bi uradila da on nije čovek kome se ne može verovati.
Dakle, bazično nepoverenje u to da će voljena osoba biti uz nas, nepodnošenje samoće i mogućnosti da nas ta osoba ostavi (usled nestabilne unutrašnje povezanosti s njom) motiviše osobu da kontroliše i na, prikriveno ili otvoreno, nasilan način učini sve što može kako ne bi bila ostavljena. Ako verujemo da ne možemo da živimo bez voljene osobe (iako je to verovanje iracionalno), logično je da ćemo učiniti sve da je zadržimo.
Zavisnost od ljubavi i (ne)prepoznavanje problema
Pojedini ljudi ne prepoznaju da se nalaze u međuzavisnoj, nezdravoj vezi. Mnogi, međutim, prepoznaju, ali ne žele (ne mogu, ne smeju) to da priznaju ni drugima, ni sebi. Ako bi priznali, to bi ih onda, možda, „teralo“ da nešto promene, a promene im teško padaju, jer su neizvesne i jer ne mogu da zamisle da se odvoje od partnera. Dakle, filozofija je „bolje loša, nego nikakva veza“. To je, ujedno, i jedan od znakova za uzbunu. Zašto bi neko pristajao na vezu u kojoj ne uživa, pre nego na to da bude sam? Često kažemo da je bolji dobar razvod, nego loš brak. Međutim, to ne dolazi u obzir kod osoba koje se ne osećaju celo bez drugoga, kojima drugi služi kao produžetak sebe, koje smatraju da bi se raspale bez drugog.Celovitost objekta („lepak psihe“) je sposobnost koja je razvojno ranija od konstantnosti („stabilnosti psihe“) i podrazumeva da sebe, svet i druge doživljavamo celovito, s vrlinama i manama, zaokruženo. Konstantnost objekta se nadovezuje na celovitost i kada, razvojno gledano, dođe vreme da napravimo granice između sebe i drugog, onda dolazi na red razvoj sposobnosti da tog drugog (celovitog drugog) smestimo u sebe (celovitog sebe)… da znamo gde se mi završavamo, a gde drugi počinje, da imamo granice, a samim tim i da smo sposobni za ljubav i bliskost bez straha od gubljenja sebe u drugom ili od gubljenja dela svoje ličnosti ako taj drugi ode.
Dakle, nedovoljno zaokružene i emotivno nestabilne osobe će radije ostajati u nezadovoljavajućem odnosu, nego pristati da iz njega izađu. To govori o tome da nisu razvile sposobnost da bude same, jer im nedostaje ta stabilna unutrašnja povezanost s voljenim drugim.
Razna ponašanja mogu da nas zabrinu. Na primer, preterano i prerano opraštanje ili, pak, nemogućnost da se oprosti uz paralelno ostajanje u vezi, koja tada postaje progoniteljska, puna zvocanja, zanovetanja, zapravo, mržnje. Sleng nam pomaže da primetimo emotivnu nestabilnost. Izrazi poput „raspao/la bih se bez tebe…“, „odlepio/la“, „pukao/la“… ili ideje da je partner savršen i nezamenjiv, da s njim mi mislimo i osećamo isto, da smo nerazlučeni i da je to prava ljubav… takođe i preterani izlivi straha, besa, posesivnosti ukoliko se bilo koja od ovih ideja naruši. Ako se takva veza ipak prekine, nemogućnost da se preboli je dobar znak da se gubitak ni ne prihvata. Normalan proces tugovanja nakon gubitka voljenog objekta traje oko šest nedelja. Emotivno nestabilne i zavisne osobe, očajavaju i godinama, žive u fantaziji da će doći dan kada će ponovo biti u blaženstvu s partnerom… ili u samoprekoru i fantaziji da su one krive za partnerov odlazak… odnosno u fantaziji „da samo to nisam uradio/la… bili bismo zajedno srećni“. Pri tome se iz vida gubi celovit doživljaj (otcepljuju se i negiraju svi aspekti veze koji su bili nezadovoljavajući), osoba samu sebe krivi za gubitak i, zapravo ga ne prihvata. Emociju koju u tom slučaju oseća zovemo depresivnošću.
Da li je zavisnost od ljubavi opasna kao i drugi oblici zavisnosti?
Zavisnost od ljubavi ide „ruku pod ruku“ s drugim zavisnostima. Uzmimo za primer zavisnike od droga. Oni se, najčešće, ne osećaju emotivno stabilno, nisu sposobni za samoregulaciju i potrebno im je nešto da ih upotpuni. I tu vidimo prekomerno oslanjanje na nešto spolja. U ovom slučaju, to je droga. Zavisnici od opijata se često hvale da su samodovoljni, da im niko ne treba… to je zato što droga upotpunjava unutrašnju prazninu (koju bi u slučaju emotivno stabilne osobe popunile stabilne predstave voljenog bića, dobre uspomene iz prošlosti – koje bi učinile da se iznutra trajno osećamo povezano s drugima). Ukoliko neko zavisi od ljubavi/partnera, onda se na partnera gleda kao na drogu. Otuda i izjave „ne mogu da živim bez tebe“.
Odgovor je – da zavisnost od ljubavi može biti opasna. Prekid veze, za emotivno nestabilnu osobu, znači ugorožavanje njenog identiteta i integriteta, njene celovitosti, njene ličnosti… takva osoba je spremna na razne manipulacije, destruktivnost i autodestruktivnost, kako do prekida takve veze ne bi došlo.
Zavisnost od ljubavi i razrešenje ovog problema
Emotivna stabilnost je nešto što se gradi i održava, tako da se „začarani krug“ može prekinuti. Bolje organizovane osobe ponekada same uvide da ponavljaju iste obrasce u svim značajnim odnosima, „trgnu se“ i prekinu krug. Prijatelji i okruženje koje je razvojno podsticajno mogu biti od velike pomoći. Ipak, neke osobe ne mogu same da prevaziđu svoje zavisničko ponašanje u vezi (iako uviđaju šablone koje ponavljaju). Tada je psihoterapijska pomoć blagotvorna. U takvim situacijama terapeut s klijentom „gradi“ sposobnosti koje klijent nije u dovoljnoj meri razvio kao dete. Dolazi do izvesne vrste „ponovnog vaspitanja“ ili „korektivnog emotivnog iskustva“. Možemo reći da klijent sada internalizuje funkcije „dovoljno dobrog „ terapeuta… ono što u ranim danima nije uspeo s primarnim negovateljem.
Zavisnost od ljubavi kod žena i muškaraca
Iako postoje izvesne razlike među polovima, nikako ih ne možemo generalizovati. U zavisničkoj vezi, oba partnera su zavisna. Da li će jedan kontrolisati, a drugi se lepiti, manje je bitno. Takođe, često se kontrola i lepljivost smenjuju, pa su partneri kao na klackalici. Možemo reći da žene, u proseku, češće grade odnose koje liči na klackalicu (haotične i burne veze, dramatične, sa smenom uloga), dok muškarci (u proseku) mogu češće pribegavati „dvostrukim pravilima“ – vezama u kojima je njihova sloboda dozvoljena, ali partnerka treba da se povinuje i za nju nema slobode. Međutim, i vaspitanje se menja, i žene su sve prodornije, pa i one često grade dvostruka pravila. Sa sve većom aktivnošću žena, mnogi muškarci se osećaju sve ugroženije, pa više trpe… nego što je to bilo uopšte zamislivo u strogom patrijarhalnom sistemu.
Zavisnost od ljubavi naspram zdrave veze:
U zdravom odnosu između ljudi je potrebna distance, kažemo “optimalna distance”. Ukoliko je nema, dolazi do prekomernog oslanjanja na druge. Osećaj zavisnosti od drugih nas čini nestabilnim. Ako sopstvenu stabilnost tražimo u odnosu s drugim, logično je da će nam taj drugi biti potreban za očuvanje doživljaja integriteta. Umesto zdravog odnosa, u takvim slučajevima, težimo kontroli, manipulaciji i silovitim pokušajima da, preko drugoga, zadržimo osećaj vlastitog kontinuiteta i integriteta ličnosti.
Partneri se, u zdravoj vezi, bave stvarima koje ih zanimaju, imaju prijatelje i ne gube kontakt sa aktivnostima koje su ih nekad ispunjavale. Oni izlaze zajedno, ali ponekad i odvojeno. Oni su jedno drugom podrška i uživanje, mada to ne znači da sve zanimljive stvari rade zajedno. Oni imaju želju da se na kratko razdvoje da bi se ponovo spojili. Imaju svoj zajednički svet koji im je najvažniji, ali ne gube iz vida da postoji i realan svet, čiji su oni deo. Kada zdrava ljubavna veza “pukne”, partneri žale za njom, ali razumno razmišljaju o sebi i životu i ne doživljavaju raskid kao “smak sveta”. Partneri prolaze kroz normalan proces tugovanja, ali ne upadaju u depresivna stanja. Kada postoji zdrava ljubav, partneri ostaju ono što jesu – emotivno stabilni i sposobni da se povežu i vole, a ne izgube sebe u odnosu s drugim.
Piše: Renata Senić
