KARMIČKA LJUBAV

Koliko puta smo čuli za izraz „karma“, „karmička veza“,  karmički susret“ i uglavnom mnoge taj izraz plaši kao simbol nečeg zlosutnog. Karma, izraz preuzet sa istoka, predstavlja put koji duša mora da pređe da bi u ovoj inkarnaciji nešto naučila, „odradila“ što u prethodnim nije. Naš izraz za karmu je „dug predaka“ ali to nije u potpunosti adekvatan izraz, jer ono što su naši preci uradili, bilo loše  ili dobro zapisano je u našim genima  i ako su se o nekoga ogrešili, nalazi se u vidu gena koji nosi zapis nasleđenog greha a ne mora imati veze sa ljubavlju.

Sudbina i karma nisu isto jer su sudbinski događaji ono što osoba ne može da izbegne i ne mora se odnositi samo na ljubav a kada se radi o sudbinskoj ljubavi ona se događa da bi se iz te ljubavi rodila deca, bez obzira kako se završava, rastankom ili srećnim brakom. Sudbinska ljubav ne mora biti i karmička ljubav, jer u toku trajanja sudbinske ljubavi možemo napraviti budući karmički dug dok ga u toku karmičke ljubavi otplaćujemo, onaj iz prošlosti ili nasleđen od predaka.

Većina ljudi doživi nekoliko ljubavi od kojih neke mogu biti sudbinske a neke karmičke. Karmičku ljubav karakteriše patnja, bar u nekom periodu, i često nemogućnost ostvarenja dobre komunikacije.

Karmiču ljubav prate zanos i patnja. Jedna strana uvek manje voli ili je manje voljna da ljubav pruži, a jedan od najvećih grehova prema proučavanju „puteva karme“ je uskrćivanje ljubavi, bilo iz ponosa, iz želje za dominacijom, jer božanska ljubav koju nosi svako biće u sebi je nešto što se bezuslovno mora dati i svako uskraćivanje je greh ne samo prema partneru već i prema samom sebi.

U karmičkoj ljubavi  uvek se ponavlja  obrazac iz prethodnih ljubavi ili prethodnih života, naših ili naših predaka ali model ponašanja treba da bude drugačiji i odnosi moraju da se raščiste bilo da se verbalizuju ili fizički dožive. Uvek postoji predosećaj da će se ljubav dogoditi a pri poznanstvu se javlja fenomen „deja vu“ – već viđenog, nečeg već doživljenog. Mnogi osećaju da su spremni da im se dogodi „nešto veliko, snažno“ i ako njihov emocionalni genetski kod nosi zapis jake strastvene veze, moguće neproživljene u prošlosti, bilo predaka ili u bivšoj inkarnaciji same osobe, kad tad mora da se aktivira kao biljka sa snažnim korenom koja će, ako treba rasti i između kamenja.

„Karmički“ znači obavezno put duše ka nečem boljem, pročišćenje ka svom savršenstvu. Ruski parapsiholozi smatraju da je karma bioenergetski zapis i da je sadržan u jednom od nekoliko slojeva aure koja se sastoji od fizičkog, misaonog, emotivnog sloja. Onaj deo duše koji traga za ljubavlju sadržan je u emotivnom sloju aure i zbog toga ljudi koji su srećni uvek nekako „sijaju“ dok su nesrećni, obavijeni sivkastom maglom, okolina ih opisuje kao „uvele“.

Velike strastvene ljubavi uvek su deo karmičkog zadatka jer samo ono što neko oseća kao potrebu svog bića, a što je zapisano u gentskom materjalu može da se ispolji ako se sretne osoba koja je je sposobna da prodre do emocionlane aure.

Zbog toga se strastvena karmička ljubav često dešava kada se to najmanje očekuje, neočekivani susreti koji izgledaju kao sudbinski a ljubav se doživljava kao snažna fizička privlačnost mada nije redak slučaj da pri poznanstvu dođe do odbojnosti, straha i pokušaja da se izbegne društvo te osobe. Naše informaciono polje je u stanju da mnogo pre susreta „primi informaciju “ o ulasku značajne osobe u naš život. To može biti u vidu osećaja da će se nešto značajno dogoditi, neke vrste radosti ili nadahnuća, čak i umetničkog, egzaltiranih osećanja kojima se ne zna uzrok. Ako u  fazi društvenog ili profesionalnog uspona osoba koja će postati naša karmička ljubav uđe u naš život, može ostati neprimećena, bar izvesno vreme. Duša je neće prepoznati kao karmičku ljubav jer je energija ljubavi usmerena ka drugim interesovanjima ili drugom, moguće privremenom partneru. Ipak, ta osoba je nekako uvek tu, uvek prisutna i uvek blagonaklona i možemo je sresti na mestima na kojima se i ne nadamo. Kada duša postane „gladna „ ljubavi, emocionalna aura će postati proustljiva za energiju osobe kojoj se dopadamo i mi možemo biti uvučeni u njeno bio polje kao što pauk uvlači žrtvu u svoju mrežu. Tada  stupa na scenu naš karmički zadatak. Ne biti žrtva, a ne odreći se ljubavi.

Ne moraju oba partnera istovremeno „odrađivati“ karmički zadatak. Svaka duša traži svog „učitelja“ ili „mučitelja“,  ma kako bio zaljubljen,  blagonaklon a često i surov. Što je teži zadatak pred nama to će veza biti komplikovanija, što je veća ljubav s jedne strane i superiornost  ili odbijanje ljubavi s druge, karmički put je teži. Osoba koja pati u vezi uvek više voli a patnja je i dokaz da je na pravom putu da o sebi nešto nauči. Često se uloge obrnu, i ona druga strana počinje da otplaćuje svoj karmički dug kada je partner koji je patio postao trezveniji i stabilniji.

Mnogi se pitaju da li postoji nekoliko karmičkih ljubavi. Ako duša „ima“ težak zadatak, mora da prođe kroz mnoga iskušenja i osoba tj. telo u koje se uselila takva duša, ima nekoliko ljubavi, uglavnom nerealizovanih. Priča o „njih dvoje su se voleli do kraja života“ odnosi se na stare duše one koje će nakon zajedničkog braka naći svoj put u večnosti i više se neće reinkarnirati.

U karmičkoj ljubavi svaki partner uči svoju lekciju o ljubavi, braku i stavljen je na ona iskušenja koja mu omogućavaju da duša nađe svoj put ka sreći. Loši bračni odnosi, svađe, ignorisanje, vređanje ili fizičko nasilje, razvod, su pokazatelj da je jedan od partnera ušao u brak bez velikih emocija a da je drugi ušao sa karmičkim zadatkom da bi nešto „naučio“ ili „odradio“. Moguće je da je u prethodnim vezama bio previše samouveren, bahat, netolerantan ili gord.

Samoljublje, ponos , potreba da se poigravamo tuđim osećanjima, da budemo bezuslovno obožavani, tolerisani su osobine koje onemogućavaju da se otplati karmički dug jer blokiraju kanale ljubavi.

Pitanje karmičkog duga i renikarnacije je po mnogima  ipak samo pokušaj čoveka da sebi „obezbedi“ večnost i sadržan je na ovaj ili onaj način u svakoj religiji. U hrićšćanstvu, uskrsnuće Isusa i nagoveštaj njegovog ponovnog dolaska je zapravo poruka o večnom životu i o vraćanju duše u neka nova tela i neke nove živote. Za većinu ljudi ovakvo tumačenje je previše stresno i zbunjujuće da bi ga prihvatili, mnogi se manje više zavaravaju o nepostojanju „tamo nečeg“ jer je to „nešto“ previše moćno i prilično zastrašujuće. Mnogo je ugodnije provoditi ovozemljski život okrenut svakodnevnim zadovoljstvima nego razmišljajući o pitanjima ponovnog rođenja duše, svojim gresima, traganju za svojim ja, bilo u pokušajima da se nađe drugo „ja“ u ljubavima, srećnim ili nesrećnim  ili u traganju za odgovorom o večnosti.

Sve religije sveta nude odgovor na pitanje o večnosti. Ali činjenica je da malo ljudi zaista zanima šta su „bili“ ili šta će „biti“ jer stvarnost je jedina izvesna i  nudi mnogo izazova, patnji i ljubavnih dilema da bi se bilo ko utešio pričom regresoterapeuta o tome  da li smo i koliko bili srećni u prošlom ili koliko ćemo eventualno biti srećni u nekom budućem životu. Ako se otkriju tamne strane naših pređašnjig života, često bežimo  od istine o tome.

Da li su sreli svoju „bolju polovinu“, mnogi se zapitaju kada osete da im drhte kolena ili treperi nešto u stomaku, kada se oznoje dlanovi a pogledi se izbegavaju. Osećamo to nešto što nas u potpunosti obuzima a oduzima nam moć govora, zdrav razum i sposobnost da upravljamo svojim postupcima. Po nekima to je strast, ljubav na prvi pogled a da li je i karmička ljubav ?

Potvrda da jeste je trajanje te ljubavi i onda kada nisu zajedno i kada se ne viđaju mesecima, kada žive u drugim gradovima.Kako će se razrešiti zavisi od karmičkog zadatka i jednog i drugog. Što je zahtevniji, to je ljubav komplikovanija i duže traje. Sve dok se aure spontatno ne spoje ili ne rastave bez mržnje, ljutnje ili osećanja povređenosti. Nakon svake ljubavi, naročito karmičke, mora da ostane sećanje na ljubav, ne na patnju ili povređen ponos.

Jasminka Holclajtner ( Objavljeno u nedeljnom dodatku Novosti “Život Plus”, februara 2010.)